REM meri minute, ODIHR meri izbornu neravnopravnost

REM je ponovo počeo monitoring izborne kampanje. Prati 11 televizijskih programa, 24 sata dnevno, po metodologiji usvojenoj 2023. godine i prilagođenoj izborima 2026. Na prvi pogled, teško je tražiti više: gotovo čitav dan televizijskog programa pretvara se u podatke o akterima, temama, vremenu i tonalitetu. Ali, količina izmerenog programa nije isto što i kvalitet izborne kontrole. Zato je mnogo važnije pitanje: šta REM svojom metodologijom zapravo može da vidi?

U javnosti se može čuti da REM monitoring sprovodi po metodologiji ODIHR-a. Za takvu tvrdnju postoji osnova utoliko što REM koristi neke instrumente iz ODIHR-a. Meri vreme, prati političke aktere i koristi trostepenu skalu tonaliteta – pozitivno, neutralno i negativno. Međutim, korišćenje istih instrumenata nije isto što i korišćenje iste metodologije. Razlike između REM-a i ODIHR-a postoje već pri izboru medija, a nastavljaju se kroz definisanje aktera, jedinice analize i tonaliteta, sve do najvažnijeg pitanja: šta se radi kada monitoring pokaže da postoji problem?

Nije svejedno koje televizije merite

ODIHR uzorak ne određuje samo prema formalnom statusu medija. Pre početka monitoringa analizira medijsku scenu: vlasništvo, geografsku pokrivenost, gledanost ili čitanost, ciljnu publiku, uticaj medija i njegov značaj za informisanje birača. REM polazi od institucionalne podele: javni medijski servisi, komercijalne televizije sa nacionalnim pokrivanjem i kablovski pružaoci medijskih usluga. Takva podela ima regulatornu logiku, ali otvara pitanje reprezentativnosti. Televizija koju svakodnevno gleda veliki deo građana i kablovski kanal sa višestruko manjom publikom u tabeli predstavljaju po jedan medij. Njihov stvarni uticaj na formiranje političke slike birača, međutim, nije jednak. Zato nije dovoljno reći da pratimo 11 televizijskih programa. Moramo znati zašto baš tih 11 i koliki deo stvarnog medijskog iskustva birača oni predstavljaju.

Koga zapravo pratimo?

ODIHR u centar monitoringa stavlja relevantnog političkog aktera – kandidata, stranku, ministra, predsednika države, poslanika ili drugog političkog aktera. Posebno je važan odnos prema javnim funkcionerima.

Ministar može istovremeno biti predstavnik izvršne vlasti i stranački kandidat. Predsednik države može formalno da ne bude kandidat, ali da institucionalnom vidljivošću snažno utiče na kampanju. Zato ODIHR preporučuje da se razdvoje pojavljivanja političara u institucionalnom svojstvu od njihovih izbornih aktivnosti. Tek tada možemo meriti da li vlast kroz funkciju dobija dodatnu medijsku prednost. I REM prati državne funkcionere. Problem, dakle, nije u tome da li ih registruje. Problem je šta iz toga zaključuje.

Ista skala tonaliteta ne znači istu metodologiju

Ovde dolazimo do najvažnije razlike. I ODIHR i REM koriste kategorije pozitivno, neutralno i negativno. REM se pri izboru te skale eksplicitno poziva na ODIHR. Ali ne mere nužno istu stvar. Kod ODIHR-a je centralno pitanje kako je politički akter predstavljen u mediju. Posmatraju se eksplicitni sudovi novinara, kontekst, framing, izbor reči, slika i zvuk. REM tonalitet formalno definiše kao odnos pružaoca medijske usluge prema učesniku kampanje, ali ga u operacionalizaciji vezuje i za vrednosni stav subjekta koji govori. Ako političar negativno govori o protivniku ili nekoj temi, prilog može biti klasifikovan kao negativan. Tu nastaje problem. Zamislimo da predstavnik vlasti tri minuta negativno govori o opoziciji. Voditelj ga afirmativno najavljuje, ne postavlja kritička pitanja, nema odgovora druge strane, a gost neometano iznosi svoje poruke. Njegov iskaz jeste negativan prema opoziciji. Međutim, medijski tretman političara koji govori može istovremeno biti pozitivan. Zato se moraju razdvojiti dve stvari: ton političara prema nekome nije isto što i ton medija prema političaru. Bez tog razdvajanja možemo dobiti vrlo precizne procente koji ne opisuju precizno političku sliku koju je gledalac video.

Jedan prilog nema nužno jedan ton

Razlika postoji i u jedinici analize. ODIHR televizijsku vest, intervju ili deo emisije može podeliti na manje registrovane jedinice vezane za pojedinačne političke aktere. Prednost takvog pristupa upravo je veća preciznost. Isti televizijski prilog može biti pozitivan prema jednom, neutralan prema drugom i izrazito negativan prema trećem akteru. Ako čitav prilog dobije jednu dominantnu oznaku, deo informacije o uređivačkoj politici nestaje. Zato je politički akter, a ne samo prilog, ključna jedinica za merenje medijske ravnopravnosti.

REM ima jednu veliku prednost

REM-ovu metodologiju zbog toga ne treba odbaciti. Ona ima značajnu prednost, a to je širinu monitoringa, jer može da prati televizijski program 24 sata dnevno, različite vrste emisija, informativni program, izborno oglašavanje i aktivnosti državnih funkcionera. To je ogromna količina podataka. Ali upravo izbori 2023. pokazuju da više podataka ne mora automatski da znači jasniju sliku izborne neravnopravnosti.

Šta je video ODIHR 2023?

ODIHR je 2023. imao uži televizijski uzorak i vremenski obuhvat od REM-a. Pa ipak, njegov nalaz bio je vrlo jasan. Aleksandar Vučić, iako nije bio kandidat na parlamentarnim izborima, imao je izuzetno veliku televizijsku vidljivost. Prema konačnom izveštaju ODIHR-a, predsednik i vladajuća stranka zajedno činili su 91 odsto neizbornog informativnog sadržaja na nacionalnim kanalima, uz pretežno pozitivan tretman. Vučić je činio 64 odsto relevantnog neizbornog informativnog sadržaja na RTS1, 72 odsto na B92, 75 odsto na Pinku, 61 odsto na Prvoj i 52 odsto na RTV1. Između 52 i 79 odsto njegovog predstavljanja na nacionalnim televizijama bilo je pozitivno. Istovremeno su u formalnim izbornim blokovima učesnici kampanje uglavnom dobijali jednako vreme. Upravo tu se vidi šta dobra metodologija treba da otkrije:

formalna ravnopravnost izbornih lista može postojati istovremeno sa ogromnom neravnopravnošću ukupne političke vidljivosti.

ODIHR je registrovao i negativan tretman glavne opozicione liste na pojedinim televizijama. Zato njegov završni nalaz nije bio samo zbir minuta, već ocena medijskog ambijenta u kojem su sistemske prednosti vladajuće stranke i pristrasnost dela medija doprinosile neravnopravnim uslovima.

Šta je video REM?

REM je imao širi monitoring, ali u svom konačnom izveštaju beleži zanimljivu činjenicu: REM je 26. decembra predstavio rezultate za četiri programa javnih servisa i četiri kablovske televizije, dok rezultati za Pink, Happy, B92 i Prvu, iako ih je REM pratio, nisu bili uključeni u tada predstavljene rezultate. Nije predstavljena ni ukupna ocena izvedena iz monitoringa. Upravo su na nekim od tih nacionalnih komercijalnih televizija ODIHR-ovi monitori registrovali veoma veliku vidljivost predsednika Republike. Tako nastaje paradoks: REM može da prati više televizija i više sati, a ODIHR sa manjim uzorkom može jasnije da pokaže strukturu političke neravnopravnosti.

Nije isto imati pet minuta i govoriti pet minuta

ODIHR zato ne meri samo koliko je vremena posvećeno političaru. Meri i direktan govor – koliko dugo politički akter neposredno govori biračima. Razlika je ogromna. Nije isto da televizija pet minuta govori o političaru i da političar pet minuta govori biračima. Takoše, nije isto ni ako dva kandidata dobiju po pet minuta, ali jedan svoje vreme dobija kroz sopstvene izjave, dok je drugi pet minuta predmet optužbi političkih protivnika. Statistički imaju isto vreme, ali medijski nemaju isti tretman.

REM već ima podatke za nadzor Pravilnika

Postoji još jedan razlog zbog kojeg je ova metodološka rasprava važna. REM nije institut za istraživanje medija. REM je regulator. Njegov monitoring zato ne bi trebalo da se završi grafikonom. Postojeći podaci REM-a već mogu da budu sistem ranog upozoravanja na moguće povrede Pravilnika o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga. REM već zna ko je subjekt, koja je tema, koliko prilog traje, kakav mu je tonalitet i u kojoj formi je emitovan. Zamislimo da baza pokaže: isti medij + isti politički akter + veliki broj priloga + dominantno negativan tonalitet + duži vremenski period. To nije dokaz da je prekršen Pravilnik, ali jeste alarm da regulator treba da pogleda snimke. Kod člana 8 može se proveriti ko iznosi optužbe, da li je drugoj strani omogućeno da odgovori i da li se iste optužbe ponavljaju bez novih relevantnih činjenica. U slučaju člana 5 može se proveriti da li su predstavljeni relevantni izvori i različita gledišta, a kod člana 7 naročito je važno ko proizvodi negativnost. REM već predviđa da subjekt priloga može biti i sam novinar. To znači da je moguće razlikovati:političar napada političkog protivnika od novinar napada političkog aktera. Za regulatorni nadzor to je ogromna razlika.

Od tonaliteta do ponašanja novinara

REM-ovom instrumentu zato bi trebalo dodati nekoliko veoma jednostavnih varijabli. Prva bi bila izvor tonaliteta: novinar, voditelj, gost, politički akter, citirani izvor ili audiovizuelni materijal. Druga bi opisivala ponašanje novinara: činjenica, komentar, vrednosna kvalifikacija, optužba, etiketiranje, sugestivno pitanje ili podržavanje tvrdnje sagovornika. Treba evidentirati i da li je relevantna druga strana prisutna, citirana, samo pomenuta ili potpuno odsutna, kao i da li joj je omogućeno izjašnjenje. Time bi statistički monitoring postao instrument regulatornog nadzora.

REM već zna gde su istraživanja javnog mnjenja

Još jednostavniji primer su istraživanja javnog mnjenja. REM ih već identifikuje kao temu. To znači da regulator već zna u kom programu i prilogu je istraživanje objavljeno. Sledeći korak je da proveri da li su objavljeni podaci koje propis zahteva: naručilac, finansijer, realizator, metod, uzorak, period realizacije i drugi relevantni metodološki podaci. Slično važi za dostojanstvo, diskriminaciju i govor mržnje. Visok negativni tonalitet nije dokaz diskriminacije ili govora mržnje. Ali može biti filter kojim se izdvajaju sadržaji koje analitičar i pravnik moraju pogledati. Isto važi za privatnost, zaštitu žrtava i maloletnika. Dakle: monitoring ne utvrđuje automatski povredu. Monitoring pokazuje gde regulator treba da pogleda.

Od monitoringa do regulatornog postupanja

Zato REM-u nije potreban potpuno novi sistem. Potrebno je napraviti vezu između onoga što već meri i onoga što je po zakonu dužan da nadzire: monitoring → rizični prilog → relevantni član Pravilnika → pregled snimka → pravna ocena → postupanje REM-a. To je posebno važno sada, kada REM ponovo sprovodi 24-časovni monitoring kampanje na 11 programa. Jer svrha regulatornog monitoringa ne može biti samo da posle izbora saznamo koliko je ko imao minuta.

Nije pitanje koliko REM meri, već šta radi sa izmerenim

Najprecizniji model za Srbiju mogao bi da spoji prednosti REM-a i ODIHR-a. Od REM-a treba zadržati širok, 24-časovni monitoring. Od ODIHR-a treba doslednije primeniti izbor medija prema njihovom realnom dosegu i značaju, političkog aktera kao centralnu jedinicu analize, razlikovanje institucionalne i izborne uloge funkcionera, direktni govor i tonalitet medija prema svakom pojedinačnom akteru. A onda treba dodati ono što ODIHR-u nije posao, ali REM-u jeste: regulatornu reakciju. Aktuelnost tog pitanja nije teorijska. Uoči sadašnje kampanje upravo je funkcionisanje REM-a označavano kao jedan od problema izbornog procesa, dok je ODIHR u proceni potreba za izbore 2026. ponovo naveo medijsko izveštavanje i regulaciju među oblastima koje zahtevaju pažnju. Zato nije dovoljno reći da REM radi po metodologiji ODIHR-a zato što koristi iste tri reči: pozitivno, neutralno i negativno. Ista skala nije isto što i ista metodologija. A monitoring nije isto što i regulatorni nadzor.

REM već prikuplja veliki deo podataka na osnovu kojih može da identifikuje sadržaje sa povećanim rizikom od kršenja Pravilnika. Pitanje je da li će te podatke sistematski pretvarati u nadzor nad poštovanjem prava građana i obaveza televizija. Pred ove izbore zato nije presudno koliko će hiljada sati televizijskog programa REM izmeriti. Presudnije je da znamo koje medije prati i zašto, kako meri tretman političkih aktera, da li razlikuje ono što govori političar od načina na koji ga predstavlja medij i šta radi kada njegovi sopstveni podaci pokažu moguću povredu propisa. Jer moguće je izmeriti skoro svaki minut televizijskog programa, a ipak ne izmeriti ono zbog čega izborni monitoring postoji: da li građanin ima priliku da političke alternative vidi u pluralnom, profesionalnom i ravnopravnom medijskom prostoru. Ova verzija je više kolumnistička i polemička, sa kraćim pasusima i tezom koja se ponavlja kroz tekst: nije problem koliko REM meri, nego šta njegova metodologija može da vidi i šta regulator radi sa onim što je izmerio.